Насловна Друштво УНС открива: Како су „изгубљена“ убиства новинара на Космету

УНС открива: Како су „изгубљена“ убиства новинара на Космету

1
ПОДИЈЕЛИ

О 14 убијених и киднапованих новинара и медијских радника, косовско тужилаштво води истрагу у седам предмета, три су „у процесу примопредаје“ из Еулекса, један затворен, док о три немају информација, сазнаје Удружење новинара Србије.

„То су знатно другачији подаци у односу на оне које је УНС од Еулекса добио пре месец дана, када нам је речено да постоје само две отворене истраге. Ниједан случај није затворен за нас. Сматрамо их отвореним док не нађемо нове доказе о починиоцима кривичних дела, што би у коначном довело и до формирања оптужница,“ појашњава за УНС Александар Љумези, главни косовски тужилац.

За разлике у подацима одговорнима је изговор сложена процедура примопредаје дужности институција надлежних за владавину права: полиције, тужилаштва и судства од Унмика ка Еулексу до институција Приштине*.

Али, ако упоредимо датуме затварања и „нестајања” истрага о нашим колегама, очигледно је да су већину занемарили или зауставили међународни тужиоци, наводе из УНС-а.

Ометање правде – полиција не реагује на захтев тужилаштва

Информације до којих је УНС дошао у свом истраживању указују и на кривично дело ометања правде, јер се дешавало да полиција, док је била под надзором Унмика, није поступала по захтевима тужилаца. И то у случајевима истаге убистава познатих албанских новинара, блиских Ибрахиму Ругови, политичком противнику Хашима Тачија и Азема Суље, који је заговарао мирно решење конфликта на Косову.

Новинар „Рилиндје“, Шефки Попова, убијен је 10. септембра 2000. Подаци које је прикупио УНС-ов Досије показују да је истрага постојала. Предмет, ППН 306/2000, до 12. јуна ове године био је у тужилаштву Основног суда у Митровици. Тужилац Њази Реџа је два пута од полиције тражио хитну асистенцију и помоћ: први пут 5. октобра 2000, а други пут 23. марта 2004. Полиција, у то време у рукама Унмика, оглушила се на овај захтев. Баш као што тада полиција под оком УН без икакве одговорности ни прстом није мрднула, тако је под надзором ЕУ овај случај, без последица – „ишчезао”. Па, тако од 2008. мисија ЕУ на Косову, на питање УНС-а о убиству Шефкија Попове понавља: „немамо информација.”

На исти начин, у време надлежности Унмика, Косовска полиција је поступила у истрази убиства Бардуља Ајетија (3. јуна 2005.), новинара и колумнисте „Бота сот“ који је подржавао кампању међународних снага хапшења бивших припадника ОВК умешаних у криминал. Подаци УНС-овог истраживања недвосмислено показују да је надлежни тужилац Африм Шефику поднео захтев за прикупљање додатних информација, два пута шаљући ургенцију полицији. Одговора није било. Истрага о убиству Ајетија, води се у три предмета ( ППНИ 84/2005, 87/2005, 93/2005), да би коначно Унмик ставио тачку на истрагу 11. децембра 2006. године.

Истрага након девет година

Отворене истраге киднаповања новинара код Еулекса заправо су „откриће” од пре месец дана које је, након дуго година пронашла мисија ЕУ, а након што ју је УНС суочио са чињеницама да је документација код њих. Реч је отмицама новинара приштинског „Јединства“ и дописника „Политике“ Љубомира Кнежевића и радника РТВ Приштина Мила Буљевића. У случају Кнежевића се сумња, а за Буљевића се зна да су га киднаповали припадници ОВК пред сведоцима у центру Приштине.

Унмик је признао да није спровео ваљану истрагу, извинио се њиховим породицама, а комисија која је оцењвала истрагу мисије УН је саопштила да та институција није направила “суштински напор да на систематичан и координисан начин истражи нестанак и убиство великог броја косовских Срба у случајевима где би очигледно истрага довела до починилаца за које се сумња да су припадници ОВК.“

И те две истраге, изгубиле су се у процесу примопредаје владавине права од Унмика до Еулекса. Сада, након изгубљених девет година, истрага је поново на почетку у Специјалном тужилаштву Косова, сада под ингеренцијом Приштине. За истрагу о киднаповању Кнежевића (ППП 33/17) задужена је тужитељка Дрита Хајдари, а за истрагу отмице Мила Буљевића (ППП 39/17) тужилац Ељез Бљакај.

Унмик није урадио ништа да спроведе ефикасну истрагу о киднаповању новинара Радио телевизије Косова – Марјана Мелонашија, септембра 2000. године, а њиховој полицији је било потребно пет година само да констатују отмицу. Предмет се већ две године, од 12. марта 2015, налази у Основном тужилаштву у Приштини, а одговор који смо добили је: „истрага у току”.

Случајеве затварали међународни тужиоци

Убиство новинара и преводиоца Александра Симовића Симе, 2000. године, једини случај убиства новинара који је Еулекс истраживао као ратни злочин је „у процесу примопредаје“ косовским институцијама.

Међународни тужиоци Специјалног тужилаштва Косова* (тада под управом Еулекса) су 23. октобра 2013. обуставили истрагу о отмици новинара Радио Приштине Ранка Перенића и Ђуре Славуја (случај ППП 147/2009), киднапованих 21. августа 1998. на путу Велика Хоча – Зочиште. Пре месец дана, а након инсистирања УНС-а, 3. новембра 2017, Еулекс предаје исти предмет Специјалном тужилаштву Косова*, од 2016. у надлежности Приштине*.

Сва докумета из истраге нису аутоматски преузимана од Унмика, преко Еулекса, до тзв. косовских власти, укључујући и она из Специјалног тужилаштва Косова* задуженог за најделикатније истраге тероризма и ратних злочина. Да ли је случајно да се толико познатих новинара “изгубило” у том процесу и да су убице и киднапери и даље на слободи?

Тешко до нових доказа

На питање да ли се сада, након толико година, може дочекати истина о убиствима и киднаповањима 14 новинара и медијских радника на Косову*, Александар Љумези каже да „то неће бити лако“.

„Реч је о делима која су се догодила и пре 18 и више година и много је тешко да сада нађемо доказе. Ако се то догоди, будите сигурни да ћемо подигнути оптужнице,“ закључује Љумези.

Истраживање УНС показало је да је у готово свакој истрази убистава и киднаповања новинара било великих пропуста. О томе у наставцима наредних дана.

Обустављена два предмета

Опречне информације Еулекс и косовско тужилаштво имају и о убиству новинара „Бота сот“, Џемаиља Мустафе. Подаци им се, пак, поклапају у два случаја.

Истрага убиства новинара Еневера Маљокуа затворена је 6. маја ове године, а истрага убиства Бекима Кастратија марта прошле године. У косовском тужилаштву немају информација о убиствима новинара „Бујку“ Африма Малићија, уредника на програм на албанском језику РТВ Приштина Криста Гегаја и фоторепортера „Политике“ Момира Стокуће.

Унмик не зна где су документа

Контакти са Унмиком показали су да је смањивање запослених у тој мисији довело до тога да они који данас раде не знају шта се радило пре неколико година, а не знају ни где да нађу документа.

Ни након неколико месеци нисмо добили податке о истрагама о убистава и киднаповањима, а како нам је објашњено да “из неког разлога, они који су у то време били одговорни, нису урадили добар посао”. Зашто је то тако, они који сада раде не знају. Документа Унмика званично су предата Еулексу пре девет година.

Тужилаштво за ратне злочине: Предмети у предистажној фази

Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије на додатне молбе за интервју са главном тужитељком и информације у вези са истрагама убистава и киднаповања наших колега одговорило је да не може да даје никакве информације.

„У вези са Вашом молбом од 08. 11. 2017. године и нашим одговором од 30. 08. 2017. године обавештавамо Вас да су предмети који се односе на убиства новинара у фази предистразног поступка, тако да не можемо давати никакве информације.“

Приштина* – сепаратистичка влада на КиМ. Примједба портала ИН4С

Косово*  – привремено окупирана јужна српска покрајина. Примједба портала ИН4С

Извор: УНС

 

1 КОМЕНТАР

  1. 3
    0

    Zanimljivo je da se za ove zločine zanima samo UNS (Udruženje novinara Srbije), ali ne i NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije)! Da su, ne daj Bože, Srbi ubili albanske novinare, od njihove vriske i urlanja o „suočavanju sa prošlošću“ se ne bi moglo živjeti!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here