Насловна Колумне Романтични напис

Романтични напис

0
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Сибин

„Да, господине, времена су лоша и покварена“ – Бодлер.

У оно вријеме кад сам се први пут разболио, дакле, крајем XIX вијека, боравио сам у једном талијанском селу, Castelmezzano, и у нотној свесци биљежио танушне и преосјетљиве утиске о музици Рихард Вагнера, коју сам, по љекарском, стручном одобрењу преко дана могао слушати највише пола часа, услед пренапрегнутих нерава и све чешћих (звонких) мигрена, то је било сасвим довољно да почнем развијати студију под насловом: Ведра музика мрачног вијека.

Сјећам се да ми је љубазни доктор, господин Лоран Дифен, једног јутра рекао: Младићу, музика је само још један од начина да дубље изритираш већ добро упљану рану. Не заборавите да је и Ваш отац умро у агонији неподношљивих, музичких халуцинација!

Као сваки племић осјећам потребу да се захвалим својој послузи која ме тог болног љета тако брижно његовала… Били су то добри сељаци; четири младића, баштован, стара куварица, и једна бистроока дјевојка која је косу бојала у плаво.

Сјећам се да би предноћ долазила у собу на тавану и молила да јој понешто говорим о музици и монденским салонима; она је била приглупа и истовремено привлачна као сваки Анђео.

У знак захвалности што ме је свакодневно избријавала до лобање (тако је доктор налазио да треба како би се недељне контроле главе брже и лакше а тиме и безболније обављале), написао сам јој једну прилично безбојну пјесму.

Обично се на селу смртно досађујемо, али то није случај и са мном, будући да имам благу нарав и да нисам богзнакако захтијеван, са мном се, у првом реду као болесником једноставно сарађује: ако доктор буде изричит и ускрати читање Ничеа (који је, узгред буди речено, понешто и знао о надражљивом Бодлеру), моја послушност ступа на снагу; супе и мед беспоговорно конзумирам, и како нисам био у стању да шетам, све што сам заузврат тражио да буде допуштено била је Вагнерова музика која ме током пола сата претварала у императора.

У јесен сам напустио вољени Castelmezzano, попримивши собно блиједило и сву болесничку неодољивост без које би историја умјетности била – биографија просјечних!

Још увијек марљиво радим на довршењу музичке студије и надам се да ће у фебруарском броју Фигароа, изаћи први чланак. До тада ћу се наслађивати музичким самоћама прожет сјећањем на ону биострооку сељанку.

ПОДИЈЕЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here