Насловна Друштво Књига „Борба за спас Мораче“ – људски глас против културоцидне намјере (ВИДЕО)

Књига „Борба за спас Мораче“ – људски глас против културоцидне намјере (ВИДЕО)

0
ПОДИЈЕЛИ

У недељу, 12. новембра, с почетком у 19 часова, у крипти Храма Христовог васкресења у Подгорици, представљена је књига „Борба за спас Мораче – спасавање Мораче од потопа“, аутора Комнена Бећировића.

На представљању књиге, поред аутора, говорили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Мркић, књижевник Коста Радовић и др Будимир Алексић. Народни гуслар Ставан Вујачић пјевао је стихове Комнена Бећировића о Морачи.

Митрополит Амфилохије: Бећировић један од најзначајнијих бораца за одбрану Мораче и њене немањићке лавре

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије подсјетио је да је Комнен Бећировић један од најзначајнијих бораца за одбрану, не само Мораче и њене немањићке лавре, него и ловћенске цркве Светог Петра Цетињског, те да је управо он својевремено подигао на ноге најзначајније људе Европе против тог непочинства ондашњих властодржаца.

Казао је да је данашња Црна Гора све мање његошевска Црна Гора, а све више Монтенегро.

„Повратак истинских Црногораца биће онда када буду учествовали у спасавању немањићке лавре Манастира Мораче и морачког кањона, који је запамћен и записан у историји свијета, у историји човјечанства, да не говорим о историји немањићког народа српскога, црногорскога… Записана је лавра морачка, записана је од ових руских изасланика који су у своје вријеме долазили. Дај Боже да они долазе и у временима после ових наших времена и да нађу и лавру морачку, и морачки кањон, једиствен у Европи, а да са њима нађу и нас онаквим какви смо били у вријеме Петра Првог и Петра Другог Петровића“ рекао је Митрополит Амфилохије.

Алексић: Након 2. св. рата Морачу нападају домаћи окупатори

Др Будимир Алексић истакао је да је Иститут за српску културу почаствован чињеницом да је суиздавач ове вриједне и занимљиве књиге Комнена Бећировића – новинара, публицисте и пјесника који више од три деценије води борбу за спас Мораче: ријеке Мораче, области Мораче и манастира Мораче.

„У протеклим вјековима Морача се бранила од страних зулумћара, страних окупатора и завојевача, а након Другог свјетског рата она је нападнута од стране домаћих окупатора, домаћих несрећа који су спаљивали књиге из морачког манастираи убијали недужне људе на његовом прагу, а онда су кидисали да потопе Морачу. Бранећи Морачу од потопа, Комнен Бећировић је прије ове књиге написао три књиге посвећене Морачи: 1998 године је објављена његова књига ‘Угрожена вјечност Мораче’ (на француском језику), затим је 2002. године објавио књигу ‘Одбрана Мораче од потопа’, а 2010. објавио је поему ‘Авет потопа над Морачом'“, нагласио је он.

Према његовим ријечима, нова књига Комнена Бећировића садржи његове чланке, изјаве, бесједе, обраћања, и полемике посвећене борби за спас Мораче, а објављене у периоду од 2000-те године наовамо.

Дио књиге је, додаје др Алексић, и његова поема „Авет потопа над Морачом“, објављена 2010. године, што је заправо посланица његовим „саборцима, пјесницима из првог боја за Морачу (1987-1991)“, која је – по ауторовим ријечима – „изроморена за неколико дана, јуна 2010, на обалама мирне, нечујне и мутне Сене у одбрану обала хучне, плаховите, чисте и бистре Мораче“.

Борба која траје више од 30 година

„Рекли смо на почетку да Комнен Бећировић више од 30 година води борбу за спас Мораче, тачније од 29. марта 1987. када је у Политици објавио први текст на ову тему под речитим насловом ‘Да се Морача не утамничи’; да се не утамничи бранама и вјештачким језерима – на то утамничење мисли Комнен Бећировић. Од тада, дакле – од тог првог текста у одбрану Мораче објављеном у Политици, Комнен Бећировић води битку за Морачу, давши јој међународни карактер, нарочито укључивањен у ту акцију највећег еколога савременог доба – Франца Вебера.Тај ‘први бој за Морачу’, како је Комнен Бећировић назвао кампању за спас Мораче вођену од 1987. до 1991. године, је добијен: пројекат изградње електрана на Морачи је пропао, а о Морачи се толико прочуло да је она била на путу да буде стављена под заштиту Унеска – свјетске организације за очување природне и културне баштине човјечанства. Међутим, Влада Црне Горе – земље која је управо те 1991. године проглашена за еколошку државу, не само да није подржала ту иницијативу, него је послије пар година актуелизовала од стране домаће и стране јавности одбачени пројекат изградње електрана на Морачи, и повукла Морачу са Пријавне листе Унеска, на коју је била доспјела, онемогућивши да се Морача уврсти у свјетска природна и културна добра. На те неразумне и деструктивне поступке црногорске власти, Комнен Бећировић је реаговао књигом ‘угрожена вјечност Мораче’ објављеном 1998 на француском језику, а потом 2002. године великим зборником радова о овој теми, насталих у вријеме прве битке за Морачу (1987-1991), а насловљеним ‘Одбрана Мораче од потопа'“, казао је др Алексић на промоцији Бећировићеве књиге.

Аргументи нису поколебали власт

Др Алексић је истакао да аргументи Комнена Бећировића и бројних других аутора, изнесени у овом зборнику текстова, ни најмање нијесу поколебали овдашњи осиони режим да одустане од свог кобног наума против Мораче.

Међутим, додаје он, Комнен Бећировић је наставио своју борбу за спас Мораче, неуморно износећи своје аргументе и апелујући да се укине смртна пресуда Морачи.

„У књизи Борба за спас Мораче Бећировић указује на један парадокс: власт која прокламује улазак Црне Горе у свијет развијених и демократских народа и земаља, спречава да се Морача уврсти у свјетска добра. Они који се заклињу у демократију и демократске стандарде, настоје да на један крајње недемократски начин реализују једну од најпогубнијих замисли из Брозовог тоталитарног режима – потапање долине Мораче са свим њеним природним и цивилизацијским добрима. Представници евроунијатског режима који хрле у Европу, ‘предају уништењу једно наше изузетно природно и културно добро које представља Морача о којој су разни европски аутори најпохвалније писали'“, истиче Алексић.

Напомиње да о похвалама Морачи од стране знаменитих европских и руских аутора (геолога, географа, природњака, истраживача, историчара, пјесника, умјетника) током протекла два вијека, Бећировић говори у најобимнијем раду у овој књизи – „Морача у очима европских и руских аутора 19. и 20. вијека“.

У том раду, истиче Алексић, Бећировић указује на пардоксалну и наопаку одлуку црногорске владе која је Проклетије, које само једним дијелом припадају Црној Гори и с којих је „на Црну Гору вјековима надирало проклетство“, прогласила за национални парк, а Морачу са својим јединственим природним, историјским и културним наслеђем – осудила на пропаст.

„Има, заиста, нечег проклетог у тој логици да сурове полутуђе Проклетије добијају статус националног парка и стављају се под заштиту државе, док се предаје проклетству сопствена Морача, благословена земља у којој, као у обећаној земљи, тече мед и млијеко“, прочитао је Алексић навод из Бећировићеве књиге.

Режимски пројекат потапања Мораче

Режимски пројекат потапања Мораче, који подразумијева и нестанак морачког манастира, К. Бећировић сасвим исправно сагледава у контексту црногорског идеолошког пројекта који планира „брисање свједочанстава немањићког присуства у Црној Гори“, оцијенио је Будимир Алексић.

„Наиме, Комнен Бећировић подсјећа на чињеницу да је црногорски режим, у склопу своје антисрпске политике, Немањиће – ‘творце једне од најблиставијих цивилизација на европском континенту’ – прогласио окупаторима Црне Горе, а Светог Саву геноцидним, те да стога тај режим настоји да елиминише све трагове светосавске и уопште немањићке традиције на простору од Улциња до Пљеваља. ‘Имам осјећање’, истиче Бећировић, ‘да се створила права завјера против Мораче како од стране такозваног енергетског лобија који би да по сваку цијену ућари на Морачи, тако од стране дукљанских проклетиња којима је мрско све што је српско па у својој изопаченој психи иду тако далеко да свијетле Немањиће, којима су Црногорци живјели вјековима и које је Његош уздизао до небеса, сматрају поробљивачима некакве им фантомске Дукље и ратним злочинцима које само што не туже Карли дел Понте и њеном трибуналу зато што су наводно развластили опскурдне закрвљене потомке краља Бодина и жене му Јаквинте’. Последњи текст у овој Бећировићевој књизи представља апел великог швајцарског еколога Франца Вебера влади Црне Горе да се не потапа величанствена земља Морача, него да се предузму потребни кораци ради њеног уврштења у свјетску баштину гдје јој је мјесто. Увјерени смо да нећемо погријешити ако устврдимо да само захваљујући Комнену Бећировићу и његовом огромном тридесетогодишњем труду кањони Мораче и Мртвице нијесу потопљени, и морачки манастир – то величанствено свједочанство српског неимарског и умјетничког генија – још увијек постоји“, нагласио је др Алексић и закључио:

„Текстови сабрани у овој Бећировићевој књизи представљају његов интелектуални и људски глас протеста против једне културоцидне намјере, глас који се надалеко чуо и који је уважен од стране истакнутих европских интелектуалаца и од јавности, домаће и стране. Нажалост, тај Бећировићев глас разума не допире до црногорских властодржаца, одлучних да реализују кобни пројекат електрана на Морачи, игноришући све оно што су толики умни људи, наши и страни, рекли и написали у славу и одбрану Мораче.“

Бећковић: Нема у Црној Гори ништа што би се смјело потопити

Академик Матија Бећковић је казао да је Комнен Бећировић већи дио свог живота посветио одбрани Мораче од потопа.

„Бећировић има сабрата Косту Радовића који оплакује потопљену Пиву. И ја ћу им се придружити. Нема у Црној Гори ништа што би се смјело потопити. Почело је иза Другог свјетског рата причом да се исуши Скадарско језеро. То је била велика прича, да нестане језеро које постоји, а завршило се да се направе језера тамо где их никада није ни било. И што је најгоре, нијесам приметио у овим нашим брдима, да су се људи против тога бунили, него као да су у потопу видели једину наду, да ће их негде због тога преселити и да ће добити неки други завичај. Нада у потоп била је једина перспектива. Црна Гора је Нојев ковчег испливао из косовског потопа“, казао је, између осталог, Бећковић.

Бећировићева борба за Морачу за похвалу и од међународног значаја

Проф. др Мило Мркић истакао је да је Бећировићева борба за Морачу за похвалу и од међународног значаја.

Књижевник Коста Радовић говорио је о многобројним негативним последицама потапања ријеке Пиве.

„Тридесет и пет година пишем и говорим о потопу Пиве. Више сам и занијемио од апсурда који сам доживио. Пива је примјер како не треба радити. Пивљани су добили потопом сеобу. Та мука чека и Морачу, ако се власт не освијести“ поручио је Радовић.

Комнен Бећировић: Морача је катедрала вјечности

Писац књиге „Борба за спас Мораче“, Комнен Бећировић, поздравио је присутне, пренијевши поздрав од Франца Вебера, који због болести није могао да буде на вечерашњем догађају.

„Да одмах наведем чувену ријеч самог Франца Вебера који је, нашавши се, једног априлског преподнева 1988, у кањону Мораче, одушевљен узвикнуо: ‘Морача је катедрала вјечности!’ А како се јека Мораче, надошле од топљења сњегова, разлијегала у кањону, он је додао: ‘Морача је Бетовенова симфонија!’ Што се пак тиче историје, да наведем ријеч славног руског путописца и истраживача Јегора Коваљевског: ‘Историја народа морачког је права хомеровска поема.’ Наравно да се ове ријечи Франца Вебера и Јегора Коваљевског, налазе у овој књизи са мишљењима низа других славних људи из разних области о морачкој баштини, мишљењима која доносим у једном од најдужих и најважнијих поглавља насловљеним Морача у очима европских и руских аутора 19. и 20. вијека. Штиво које сам сочинио прије седам-осам година, а које се отада налази на интернету како у српској, тако и у француској верзији. Да одмах кажем, свакако да не постоји ниједна област на Балканском полуострву па вјероватно ни на европском континенту о којој је изречено толико похвала колико о Морачи“, казао је у уводу излагања Комнен Бећировић.

Додаје да управо ова књига садржи, поред поменутог, текстове настале током последњих седамнаест година који почињу нешто раније од излазка великог зборника у његовој редакцији од преко 300 страна, насловљеног „Одбрана Мораче од потопа 2002“, зборника који садржи, осим његових сопствених, текстове најпозванијих личности, геолога, географа, хидроенергетичара, историчара, византолога, умјетника, књижевника у вријеме прве битке за спас Мораче, која се одвијала и била добијена крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлога вијека.
Зборник је у цјелини доступан на Интернету на сајту: www.творац-града.цом.

Вапаји на бројне најаве потапања Мораче од стране власти

„Што се тиче ове књиге, ради се о мојим обраћањима, реакцијама, скоро да кажем вапајима на бројне најаве потапања Мораче од стране власти и подршке томе кобноме науму од стране њених гласноговорника и савјетника. Да наведем, међу овим последњима, само примјер академика Бранислава Ђорђевића, наводног стручњака из области хидро-енергије, који у свом пледојеу пројекта брана и електрана на Морачи иде дотле да мијеша нуклерне електране на ријеци Лоари са хидро-електранама којих на тој ријеци нема. Он даље тврди, како би стварање вјештачких језера узводно од Подгорице, чинило ову сигурнијом од набујале Мораче , као што наводно акумулације на Сени узводно од Париза, чине Париз сигурнијим од набујале Сене, иако се сваки пут, прије но се одвећ попне ниво Сене, предузимљу у Паризу мјере, на примјер уклањањем експонената из сутерена Лувра те мјере на мрежи подземне жељезнице односно метроа. Он такође губи из види да је Сена равничарска ријека за разлику од планинске Мораче. За њега као да не постоји трагедија града Фрежиса у француским Приморским Алпима кад је за неколика сата, због пуцања узводне бране, тај град са мноштвом житеља, био збрисан са лица земље. Нити пуцање брана на ријеци Јангцекјангу у Кини, што је изазвало бјекство неколико милиона низводно угрожених становника. Још ова академска величина бунца како су кроз историју читава царства пропанула због недостатка енергије, што значи да би се, након пропасти вавилонског, египатског, македонског, римског, византијског царства, итд, нешто слично могло десити, куку нама! и Монтенегру“, прича Бећировић.

Напоменуо је да се на овом случају задржао како би показао какве све непозване особе, да не кажем аветиње, утичу на одлуке о судбини Мораче – „а да не говорим о фамозном енергетском лобију и извозу струје са Мораче подводним каблом у Италију!“

Одговор на вишедеценијску острвљеност на Морачу

„Ова књига је уствари одговор, колико је то било у мојој моћи, на вишедеценијску острвљеност власти на Морачу, будући да што су разлози бивали бројнији и убједљивији да се одустане од кобног пројекта на Морачи, то је власт све више истрајавала у своме потопитељском науму и, рекло би се, очајнички тражила по свијету инвеститоре ради реализације истога. Јер, забога, кад власт нешто зацрта, то се мора остварити по сваку цијену! Ко све није био у игри, Норвежани, Белгијанци, Италијани, Турци, Азербејџанци…, а од прије неку годину, Кинези са компанијом Норинко која је у стању да сравњује планине и гради вјештачка острва у океану! Стога се бојати великог зла на Морачи тим више што, умјесто четири првобитне планиране електране, Норинко би градио седам!“ каже аутор књиге и додаје:

„Значи, звекнуло би се, уклињало би се за сва времена са морачко-ровачким поднебљем, средишном области Црне Горе које је ријека Морача жила куцавица. Ево, укратко, зала која би снашла, не само Морачу, Ровца, Црну Гору и Српство, него и овај дио европског континента с обзром на значај морачке баштине која је дио заједничке европске баштине. Што су, уосталом, истакли британски византолози са Оксфорда на челу са славним Димитријем Оболенским писмом изашлим већ далеке 1991, у Тајмсу поводом опасности над лавром на Морачи. Дакле, нестало би величанствених кањона Мораче и Мртвице, старих десетинама милиона година, у којима је уписана повијест планете; нестало би исконског такозваног ендемског биља и дрвећа које једино на планети расте у тим кањонима; нестало би бројних пећина у морачко-ровачким Платијама у којима су нађена станишта преисторијских људи од прије 120 000 година; замукла би плаховита, чиста и бистра Морача, ваљда најраспјеванија ријека на европском континенту, како рече Вебер, Бетовенова симфонија која се кроз морачке кланце и клисуре оглашава од вјечности; нестало би живописног пута кроз Платије чиме би двије Мораче и Ровца биле одсјечене од свијета и обезљудиле; благословена земља Морача с богатом флором и фауном, била би претворена у уклету земљу због промјене климе услед спречавања продора, високом браном у Платијама, медитеранске струје уз долину Мораче; нестало би најславнијег водопада у Црној Гори, Светигоре којом започиње Морачко коло краља Николе, оно чувено Скок бијели Светигоре, што су га пјевала покољења, а које би било обесмишљено потапањем Светигоре у језеро; но посебно трагедија би била што би, језером поред њега, био смртно угрожен Храм Успења Пресвете Богородице на Морачи, свјетски познат већ својим Пророком Илијом, храм за који је велики њемачки географ Курт Хасерт рекао да је бисер Црне Горе, а који су, између осталих, обасули највишим похвалама славни византолози Габријел Мије и Николај Окуњев; била би потопљена постојбина Женидбе Максима Црнојевића, коју је Вук записао од Старца Милије Морачанина, а која једна од највећих поема свих народа и свих времена, према оцјени великог пољског пјесника Адама Мицкијевича, но за коју је и сам Гете, који је упознао у Вукову преводу, говорио да садржи сву поезију.“

Лелеку не би било краја

Бећировић је оцијенио да оваквом лелеку не би било краја, ако би, не дај Боже, дошло до такве покаре и помаме на Морачи.

„Додајмо да то не било све, јер би милијарде кубних метара воде у језерима на Морачи и њеним притокама, евентуалним проломом високе бране планиране на Андријеву, изазвале праву катаклизму која би погодила Подгорицу и читаву доњу земљу, гдје живи скоро пола становника Црне Горе. Израчунато је да би поплавни талас за неколика сата достигао висину од шеснаест метара насред Подгорице. А пуцање и урушавање брана услед потопских киша, земаљотреса или рата тим прије што је Црна Гора на трустном појасу и што је ушла у Нато који је све више и више на ратној нози са Русијом, јесте нешто што је сасвим могуће“, истиче аутор.

„До јада би било да се по ту стравичну цијену граде електране на Морачи, све да у Црној Гори нема нигдје сплаке ни потока гдје би се могла саградити и најмања централа. А некмоли гдје има колико се хоће, рецимо на Лиму, на Љутици и Комарници, док би се, према упућенијима од мене, само на потезу Билећко језеро-залеђе Рисна могло добити, без икакве штете, читава милијарда киловата, дакле много више него на Морачи по цијену њене тоталне пропасти. Осим тога, Црна Гора, као јужна земља, има све услове за развој сунчане енергије ка којој се данас добар дио свијета све више окреће. На нама је и на свим мислећим људима у Црној Гори и шире, да се учини све што је могуће да разум преовлада, да се најзад макне вишедеценијско проклетство с Мораче, да се Морача прогласи националним парком, да се вреднује кроз пољопривреду и туризам за што има идеалне услове, и да се кандидује за упис међу највећа добра човјечанства под заштитом Унеска чија су јој врата већ дуги низ година отворена. Био бих бескрајно срећан и осјетио се бескрајно награђеним за сав мој тридесетогодишњи труд и рад око Мораче, ако би ова моја књига и овај наш вечерашњи скуп томе допринијели“, закључио је Комнен Бећировић.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here